U Kruševcu su, nedavno, osvanuli plakati sa govorom mržnje usmerenim prema Albancima. Sa poslovično glupim snsovsko-radikalskim porukama, nimalo bezopasnim i pored notorne gluposti kojom se oglašavaju. Desilo se to ubrzo posle skupa „Sve se vidi na Vidovdan“, održanog u Kraljevu, sa – kako je od nekih primećeno ‒ naglašenijim problematizovanjem položaja Srba na Kosovu. Pa se to dovodi u vezu. Posebno je, kao upitan, markiran zahtev jednog od govornika, lekara i privatne, nestranačke ličnosti, koji je zatražio da Srbija sprovede recipročne (administrativne) mere prema Albancima, u odnosu na one koje se na Kosovu sprovode prema Srbima.
Studentskom pokretu se zamera sve i svašta, i sa svih strana. Da je od građanskog protesta prerastao u otvoreno politički projekat, da je naglasak na Kosovu i nacionalnim temama potisnuo prvobitne zahteve inicirane tragedijom u Novom Sadu, da se udaljava od univerzalnih građanskih vrednosti kako bi privukao konzervativnije birače, da nema dovoljno jasnog plana šta posle eventualnih izbora… Nacija koja je prespavala prethodnih deset godina, ako ne računamo i nekoliko desetleća pre toga, ne posedujući uspešnu strategiju izlaska iz višedecenijskog socijalnog i političkog debakla, više je nego ažurna u pronalaženju mana jedinoj pokretačkoj sili za prevazilaženje propasti, jedinoj koja se na horizontu može nazreti.
Gospodo, ako od studentskog pokreta očekujemo ideološku homogenost, onda od njega tražimo nešto što nije svojstveno demokratiji. Demokratski pokret nije hor koji peva jednim glasom, nego zajednica različitih ljudi koji umeju da se usaglase
U međuvremenu, Andrej Tanko, jedan od simbola studentske pobune, osuđen je na uslovnu kaznu i time udaljen na dve godine iz pokreta. Žaklina Tatalović je „vraćena“ u program N1, posle dva meseca ‒ odmora! Dočim je Veselin Milić, nekadašnji šef beogradske policije, pušten da se brani sa slobode, posle 52 dana u pritvoru. Čovek, policajac, koji je skrivao ubistvo i sve njegove tragove i dokaze! Dok je Bogdan Jovičić, student koga su u bukagijama doveli na očevu sahranu, u pritvoru proveo 135 dana, zbog dela koje na kraju nije dokazano, niti je za njega osuđen.
Treba li da podsećamo na slomljene vilice, ili, seksualnu torturu policije nad jedva punoletnim studentkinjama? Na studentska pešačenja, krvava stopala i spavanje pod otvorenim decembarskim nebom na debelom minusu. Sve to ne bi li se probudilo „pleme koje snom mrtvijem spava“? Jeste, neki među njima nose ikone i ripide, i pored toga što crkve, sa časnim izuzecima, pred njima zaključavaju svoja vrata i porte. Jeste, pustili su za govornicu Srbe koji su (gle neprijatnosti!) ostali da žive na Kosovu i čiji se Weltanschauung ne poklapa odgovarajuće sa našim iz kruga dvojke.
Ali gospodo, ako od jednog studentskog pokreta očekujemo potpunu ideološku homogenost, onda od njega tražimo nešto što nije svojstveno demokratiji. Demokratski pokret nije hor koji peva jednim glasom, nego zajednica različitih ljudi koji umeju da se usaglase oko onoga što je u datom trenutku prioritet i da, uprkos razlikama, deluju složno dok se taj prioritet ne ostvari. Ako u trenutku kada se odlučuje o opstanku institucija, svaku ideološku razliku proglasimo važnijom od zajedničkog cilja, ne branimo demokratiju – mi joj oduzimamo sposobnost da deluje.
Ovo nije poziv da se razlike zataškaju. Naprotiv. Ovo je podsećanje da postoje trenuci kada je redosled rešavanja problema presudan. Prioritet je svest da će, ako izgubimo mogućnost demokratske promene, sve naše razlike ostati bez političkog prostora u kojem bi uopšte mogle da se raspravljaju.
